12.06.2006.-17.06.2006. Izložba Momo Kapor

Miloš Crnjanski je svoju labudovu pesmu,
poemu Lament nad Beogradom objavio u dalekom rasejanju,
u Johanesburgu, 1962. godine. Na velikoj, bar geografskoj
i kontinentalnoj razdaljini od vlastitog izgnaničkog Londona.
Poema je ubrzo štampana i u beogradskim Književnim novinama,
i unekoliko je bila shvaćena i kao najava
pesnikovog povratka u domovinu.

Sve se, dakle, zbivalo usred dvadesetog stoleća,
koje uostalom još ni dan današnji nije okončano,
a za nas, na ovim južnoslovenskim horizontalama,
zacelo je počelo sarajevskim vidovdanskim pucnjem
1914. godine jednog mladog čoveka
koji je imao ime Arhangela, a prezime kneza:
Gavrila Principa.

Za taj vek Crnjanski je često govorio da je bio
zapravo stoleće ratova, a na česta pitanja
mnogobrojnih korespondenata, pa i potpisnika ovih redova,
kada će slavni vratiti na svoju Itaku,
odgovarao je poput Pitije: A što se tiče Odiseja,
nije on lutao dragovoljno, nego su bogovi tako hteli.

Apatrid po vokaciji, nije propuštao da napomene
kako je za stare Rimljane progonstvo predstavljalo težu,
veću i sramotniju kaznu i od smrtne.

Sada, kada smo unekoliko svi izgnanici,
Momo Kapor se toj melodiji tužaljke nad Beogradom
vraća kao prvi i potonji čovek: grad u ponekim trenucima
gotovo lunarnog lebdenja izbeljen
do Gvozdenovićevih metafizičkih opomena,
a opet negde u uglu rođački prisan sa paletom Prodanovića,
dakako onog starijeg, zaista je nalik na ribu,
na stavama velikih reka, kako se valjda još uvek piše
u našim udžbenicima. Visoka olujna nebesa nad Beogradom
zacelo bi marila i Isidora Sekulić, a koloplet snova,
lepotica i botičelijevskih profila kao da sugeriše novi beskraj.
U pratećem dinamizmu Kaporove lazurne likovne erudicije
anđeli i ktitori, obrisi drevnih zidina i flora izmaštanog
rajskog predela, samo još i osložavaju tu dramatičnu pojavu
Belog grada za koji je, razloženo, dokazano, kako ga Dunav,
ta rajska reka dotiče posle svog izvorišta u Crnoj šumi
i kako uvire, posle svega, pa i posle ovih svetlosti,
u Crno more.

Belo kao omama, kao osvetnička svetlost,
kao drugačije pouzdanje.

Za razliku od slovenačkog pesnika Edvarda Kocbeka
koji je, u stihu, proklinjao reku Savu
zato što odnosi svetu slovenačku zemlju u vizantijskog,
skitsko Crno more, Momo Kapor svemu pridaje oreol
plemenitog blagoslova. Gotovo se opraštajući
unapred od prizora izuzetne upečatljivosti,
on još stiže da nas opomene, unutrašnje izgnanike,
da to pred nama, na ušću sa profilom ribe
(Venecija je isto nalik na planimetrijsku ribu,
usred laguna), i jeste grad izgnanika, došljaka,
u koji smo svi stigli, kad tad a neko i ranije,
penjući se, tragom Mominih foliranata, Balkanskom ulicom.

Htelo se reći da je Kapor, po mnogo čemu
jedinstvena renesansna naša faca,
neprispodobiv i namah izdvojen.
I da sve ovo što nam, slikar specifičnog lirizma
i razvijorenih onih pramenova kose koji, kao u magli,
kao dim, nestaju ponavljajući nam melodiju prolaznosti
uzbudljivo i odano, danas i ovde svojim
Lamentom nad Beogradom dostavlja tajnu,
ostavlja trag rapsodičnosti, obuhvata,
svetlaca koji nas ni u snu ne napuštaju nikako i nigde.

I kao što je svaka autentična pesma u predhodnom dijalogu
sa jednim ranijim vapajem, krikom ili prizorom,
ako se sad Kaporov Lament nad Beogradom
nešto tužno i nostalgično sašaptava sa stihovima Crnjanskog.

Bez sumnje, svi smo mi apatridi.

Dr Draško Ređep